Плик

Ноге вуче.
Уморан, жедни.
Сунце пламти, мори.
Пликови бербу споре.

Брз покрет ошину му лице,
Севну муња, раши црн образ.
Свог крвника ни не види лице,
Само у мутној води себе одраз.

Не липти крв, бол не осећа; страху
Не познаје облик. Кожа му мрачна сува.
Тресе се самo нојава кошуљa, у праху,
Tу, у пољу памука, јављa се олуја глува.

Дува, и носи, све што роб зна и воли; тешко дише.
Пишe, сваку реч коју је, скривен, чуо згрчен, клечећи,
Зној мутан с мислима измученог чела капље, брже, више,
Док, нападнут, грчи боре, графитним срцем папир пробада.

Роја мува не чује зујање, досадне, гризу му руке.
Густ мирис мртвe марве, што лежи му под ногама босим,
Игнорише; слеп од речи, слова, с ветром мучи муке.
Олуја глува носи бол налетима суровим,

Памук, ноздрва крвних удише, плућа цепа;
И као да лаганих бодљи чује ехо.
Изнова стишће коришћен лист, ал’ крепа.
Крв већ, из плитке ране капље тихо...

Тискање ране неће помоћи;
Лице у мутној води гледа,
Очито је, крв још ће тећи.
Речи у недра ставља.

Сунце опет пече.
Муве му гризу
Уши, руке
Опекле.


21.01.2008.