Плик

Ноге вуче.
Уморан, жедни.
Сунце пламти, мори.
Пликови бербу споре.

Брз покрет ошину му лице,
Севну муња, раши црн образ.
Свог крвника ни не види лице,
Само у мутној води себе одраз.

Не липти крв, бол не осећа; страху
Не познаје облик. Кожа му мрачна сува.
Тресе се самo нојава кошуљa, у праху,
Tу, у пољу памука, јављa се олуја глува.

Дува, и носи, све што роб зна и воли; тешко дише.
Пишe, сваку реч коју је, скривен, чуо згрчен, клечећи,
Зној мутан с мислима измученог чела капље, брже, више,
Док, нападнут, грчи боре, графитним срцем папир пробада.

Роја мува не чује зујање, досадне, гризу му руке.
Густ мирис мртвe марве, што лежи му под ногама босим,
Игнорише; слеп од речи, слова, с ветром мучи муке.
Олуја глува носи бол налетима суровим,

Памук, ноздрва крвних удише, плућа цепа;
И као да лаганих бодљи чује ехо.
Изнова стишће коришћен лист, ал’ крепа.
Крв већ, из плитке ране капље тихо...

Тискање ране неће помоћи;
Лице у мутној води гледа,
Очито је, крв још ће тећи.
Речи у недра ставља.

Сунце опет пече.
Муве му гризу
Уши, руке
Опекле.


21.01.2008.

Случајност

Силом прилика стао је на пут
Ветар је дувао снажно
И носио мушке цилиндре
По први пут сасвим важно
Његовој амбицији се утире пут

Из кочија шешире траже
И он пружа дами њен, хитро
Богата је била и отац јој исто
Схватио је гледајући им капуте, бистро
Коњ се нагло трже

Примећен је његов наклон
И он га понови смело
Гледала га девица чедно
На снегу му одједном би врело
Она му пружи поклон

Брош је био златан, са грбом
Његов гуњ превише је ружан
За тако нежне ствари
Док одлазе он остаје тужан
Ал’ уверен у љубав са њом


Тражиће је сељачка упорност
Њену милост памтиће док живи
Белу кожу и румена уста
Љубиће, зна, у ноћима сивим
Тражиће је слепа заљубљеност


04.04.2008.

Поље

Наше поље, знаш ли, остало је само...
Откад си отишао, нико не одлази тамо.
Људи, кад поред њега прођу, кажу:
"Заобиђи то поље, 'ајмо овамо..."

Причају још, да тужно је тамо ићи,
Дa, кo крене тамо, никуда неће стићи.
И нико ни мени не жели више прићи,
Све је то због тебе. Зашто си морао отићи?

А то поље скривало је нашу љубав под старим храстом,
Све до кобног дана, када усуд је дошао са првом ластом,
Нашу љубав у пакао претворио је једним потезом руке
И цело друштво нас је осудило на паклене муке.

А све зато што смо ту први пут љубав водили,
И што смо под храстом голии звезде бројали,
У плитком потоку често се ноћу купали,
Све смо то, све, из чисте љубави радили.

Нe, ми нисмо знали да ништа од тога нисмо смели;
Брат и сестра, и обоје од страха бели,
Од страшнр вести што смо на том пољу сазнали...
Ми нисмо знали, ми ништа нисмо знали.

После кобног дана, још кобнија ноћ,
Одлучио, сам си, да ћеш у смрт поћ',
Сад је храст још један терет носио,
Твог мртвог тела тег, гране му искосио.

На поље више не идем ни ја,
Донело ми оно сувише невоља:
Због њега се наш отац пропија,
Због њега твоја мајка моју душу убија.

Обешеног и данас у својим сновима те видим,
Сав одраз, људи, у мојим ошима крупним,
Не спавам, нит мислим, не једем, ne volim!
Твоју ружну смрт не могу да преболим.

Наше поље, знаш ли, остало је само...
Откад си отишао, нико не одлази тамо.
Људи, кад поред њега прођу, кажу:
"Заобиђи то поље, 'ајмо овамо."


07.06.2005.