Наше поље, знаш ли, остало је само...
Откад си отишао, нико не одлази тамо.
Људи, кад поред њега прођу, кажу:
"Заобиђи то поље, 'ајмо овамо..."
Причају још, да тужно је тамо ићи,
Дa, кo крене тамо, никуда неће стићи.
И нико ни мени не жели више прићи,
Све је то због тебе. Зашто си морао отићи?
А то поље скривало је нашу љубав под старим храстом,
Све до кобног дана, када усуд је дошао са првом ластом,
Нашу љубав у пакао претворио је једним потезом руке
И цело друштво нас је осудило на паклене муке.
А све зато што смо ту први пут љубав водили,
И што смо под храстом голии звезде бројали,
У плитком потоку често се ноћу купали,
Све смо то, све, из чисте љубави радили.
Нe, ми нисмо знали да ништа од тога нисмо смели;
Брат и сестра, и обоје од страха бели,
Од страшнр вести што смо на том пољу сазнали...
Ми нисмо знали, ми ништа нисмо знали.
После кобног дана, још кобнија ноћ,
Одлучио, сам си, да ћеш у смрт поћ',
Сад је храст још један терет носио,
Твог мртвог тела тег, гране му искосио.
На поље више не идем ни ја,
Донело ми оно сувише невоља:
Због њега се наш отац пропија,
Због њега твоја мајка моју душу убија.
Обешеног и данас у својим сновима те видим,
Сав одраз, људи, у мојим ошима крупним,
Не спавам, нит мислим, не једем, ne volim!
Твоју ружну смрт не могу да преболим.
Наше поље, знаш ли, остало је само...
Откад си отишао, нико не одлази тамо.
Људи, кад поред њега прођу, кажу:
"Заобиђи то поље, 'ајмо овамо."
07.06.2005.
